Sedimo mi tako u kafiću, olajavamo starog dobrog Čak Norisa, pokušavamo tačno da prebrojimo viceve o njemu. Uzeli smo u obzir i onaj gde je dotičnii vratio onom prilično zaboravljenom hrvatskom pevaču Tamaru - i objasnio mu ko mu je uzeo, kad ne lezi vraže neko sa viceva - skrene u politiku! Te jesi li video ovog šta je rekao, te onog što je rekao njemu koji mu je rekao. I svako od tih političara nekom nešto kaže, a ako i ne kaže nekom - onda je u stanju da priča sam sebi, i to uglavnom u trecem licu množine. U navedenom slučaju gde političari ništa i ne kažu, tu smo mi da kažemo šta imamo o njima. Prosečan stanovnik Srbije političare uglavnom deli na:sebi omiljenog i ostalu gomilu "budala". Prosečna manjina u Srbiji zvana političari takođe dele političare na sebi omiljenog tj. sebe i ostalu gomilu budala. Prosto me strah da izvodim dalje zaključke iz postavljenog aksioma, ko zna gde bi stigao.
Dakle sedimo mi tako u kafiću i umesto da komentarišemo neke tri nafrakane za susednim stolom koje nas “uporno ignorišu”, ne bi li smo ih mi primetili, mi dubimo i tupimo o politici. I tako se mi dobrano razgalamimo, i sve krene u žučnu konverzaciju i potraje to bogami dobrih petnaest minuta, i sve bi to bilo OK, da neko nije primetio da one tri nafrakane viču sa nama u glas.
Opsssssss. Gospodjice su upravo istrčale sa opstinskog odbora svoje omiljene ultranacionalističke stranke. I vi ste ovakvi i vi ste onakvi i što ste onakvi., viču one... Te šta sedite tu što ne odete "dole". Ovi moji viču oćemo dole ako vas tri nafrakane budete sa nama u četi. I padnu tu teške reči,... Koja li je od njih krala patike dok je gorela ambasada SAD? Koji od nas bi išao "dole"....
Pokupiše se na kraju one tri nafrakane i odoše, a mi se vratimo Čaku Norisu. Negde tamo u ćošku bio je zvučnik a spikerka lokalnog radija čitala je temperaturu. “Dakle nula je,...”, reče jedan od nas. “Totalna nula”, eto zašto ne treba pričati o politici, kad ima i lepših stvari u životu npr. tri nafrakane,... Ma koliko nafrakane bile....
“Ne, ja nemam pojma i stvarno nisam upućen”, moja je rečenica koju kao pomahnitali budista mantru - lično ponavljam, ovih dana. Sve je počelo nekako naivno, onako kako se na grani nekog planinskog drveta formira mala grudvica, koja će nekih dvadesetak kilometara, kao lavina sravniti selo u dolini. Ne, daleko sam ja od onih likova koji nezainteresovano posmatraju svet oko sebe, ali sam dovoljno blizu da to u skorije vreme postanem nalik takvima. Sigurno imate nekog u svojoj blizini ko nije imao kompjuter, takođe sigurno imate nekog ko je navedenu skalameriju po prvi put nabavio. Takođe imate nekog kome je kompjuter neophodan, kao što znate nekog kome služi da na monitor okači uštirkani milje ili kaže prijateljima i poznanicima kako je on eto, onomad išao gradom i nešto ga “puklo” jer svi imaju konp a eto on baš nema. Eto On šetao tako gradom, spopao ga s vrata malog računarskog šopa prodavac koji mu je uvalio “sve u full - u”. Ovo u “full-u” podrazumeva sve što je bilo u radnji od periferija, sem USB fena za kosu. Jeste tačno je da nema šta da se skenira ali tu je skener, jeste da predsednik kućnog saveta štampa jedini dokument koji se u Njegovom životu čita, to su proglasi tipa:“Mole se stanari da....”, ali On ima i laserski štampač. Zatim je tu bežična tastatura i bežični miš koji se igrom slučaja odmah zagubio, jer nije “privezan za kompjuter”. Zatim džojped i gejmped. “za malog”, podloga za miša sto sija svetlom provincijskih svadbenih šatri. Naravno tu je i neizbezna tabla sa olovkom za unos teksta - ručno. Da skratimo, puno ničega što košta “nešto”. Što bi rekli naši stari:”Kad se dete rodi - valja ga ljuljati”. No kako “ljuljati” tek pridosšli konpjuter? Naravno zvati poznanike i prijatelje na “čast”. Tako On i ja između ostalih “zaljuljasmo” taj kompjuter. On koji je ubeđen da sam mu prijatelj, i ja koji sam ubeđen da bi to mogao biti samo pod uslovom da On promeni svoje stavove o prijateljstvu. Palo je i meze, malo nesto na čačkalicu da se nabode. Jeste da se nismo videli dugo, jeste da gotovo i nemamo o čemu da razgovaramo, sve to stoji. No. “prijatelji” se nađu u nevolji, bar su mene moji tako pogrešno učili. Nevolja je bila instalacija operativnog sistema. Čuo On od nekog ortaka da je Links “majka Mara”, da tamo “sve fercera”. OK instaliramo Linuks, al za svaki slučaj da mi instaliramo i Widows, da “mali” ima de da se igra. I onda kad smo vec to uradili okinemo i Ofice, Operu, ovo i ono... I sve mi to zavrsimo i odem ja presretan kući, eto jedno dobro sam učinio, kad ne lezi vraže - telefon. “E sta se radi, vidi ja ga palim on nece,...”, kako neće upitah se ja, “neće stiskam ovo dugme i nista”. O da stiskao je manje dugme, jer veliko je dovoljno veliko da uplaši čoveka. “Tako ga resetuješ, na veliko ga pališ”, ja se udubih u objašnjavanje, “resetujes ga kad pobrljavi”. Ne prođe od tad dvanaest Bajrama kao u onoj pesmi o babi Atifu sto je posao niz prugu od Zabranjenog pušenja, već tričavih dvanaest minuta:”Halo, e sta se radi? E, vidi on se blentavio ja sam ga stiskao sad mi sve plavo”. “Probaj da pomeriš miša”, dobronamerno procedih ja, “Nema miša, ustvari imam ga al ga nema na ekranu, nema čak ni onih kučića (čitaj pozadine), piše neki Bios”.... Prošlo je još par dana, a zatim još par nedelja, a zatim još par meseci,... Za očekivati je bilo da se maknemo sa mukotrpne priče o velikom i malom dugmetu, ali jok.... Ja svre češće gledam u identifikaciju poziva, glumim neodložne poslove, “samo da tetki odnesem lek”.... Nisam siguran moram li odgovarati na pozive. Ubih se objašnjavajuci da Bios nije operativni sistem i da tu nema sta da se “opravi”. I tako dani prolaziše ja sve živčaniji, dvadeset i devet puta bar odgovaram na jedno isto pitanje... Trideseti put plakao bi ko devojčica,....
Povremeno usred “racunarske torture” i odlutam u mislima, a kad odlutam setim se onog dana kad mi je trebalo 20 evra pod hitno... Kad sam skupljao kintu, neću Vam reći za šta,... Svi mi imamo “prelomne trenutke”, e pa recimo da je to bio jedan od mojih. “E brate pa nemam sad, gde me sad nadje, znaš ovi moji boga oca pojedoše, pojeli bi i masnu krpu samo da mogu, mislim kapiram te ja....”, kraj citata. Rok do sutra bio je predug za mog “prijatelja”. Sad kao ja treba ovde da izvučem neku bombastičnu poentu, da bi kao ovaj blog ispunio očekivanja čitaoca. Šipak, reći ću samo da pojedini ljudi i pojedini računari mogu da budu baš dosadni.
Nikad mi nije bilo jasno čemu služe blogovi. Još manje razumem blogere! Sve bi mi to još bilo konfuznije, da nije Twiter-a i twiteraša. Ostaje mi i dalje misterija koja čar leži u činjenici da obaveštavaš svet da te je upravo popreko pogledalo komšijsko kuče itd. Pa makar bio i Obama - lično. Zahvaljujući Twiter - u blog mi deluje puno privlačnije, ako ništa drugo daje više prostora da se omane u pravopisu. Dakle ono što Vam ovako s početka vođenja ovog blog-a čvrsto obećavam, jesu greške ne samo pravopisne, nego stilske i tematske.
Danas tvrditi da ste inovativni u bilo kom smislu, pa i u pisanju, ravno je laži da ste pronalazač parne mašine. Zato ne želim da lažem da će Vam od čitanja ovog blog-a bilo šta u njemu dati povod za dublje i konstruktivnije razmišljanje - na bilo koju temu. Takođe bila bi totalna obmana kada bih tvrdio da imam pretenziju da Vas ičemu podučim, ostaviću to mudrijima. Pišući ovo setio sam se jedne bajate izreke koju je u sličnu beležnicu (naravno ne blog) zabeležio jedan pomalo zaboravljeni pisac:"Čoveku su potrebni i prijatelji i neprijatelji, jedni da ga kleveću, a drugi da mu to dojave".
Dakle, moja namera je da Vas klevećem, a što je još gore klevetaću i vaše prijatelje i neprijatelje. Od Vas zavisi oće li Vam to dojaviti ili će te biti aktivniji i dojaviti im! Time smo kvit, ja imam čitan blog - vi prijatelje i neprijatelje. Zar to nije fer ponuda ? U suprotnom ja ču i dalje misliti loše o svima vama, samo neću imati živaca da pišem nešto što niko ne čita, tj. nikad bi ste saznali kolko Vas klevećem. Naravno da to ne bi bio neki veliki gubitak za Vas ali samo u slučaju da niste stigli do ovog reda teksta, što je dokaz da sam uspeo da Vas privučem i da vas negde u krajičku mozga džara onaj glasić koji kaže:"A šsta li sad ovaj hoće?".